Слободанка Ракић Шефер после пуних десет година поново се својим новим радовима враћа у галерију Културног центра у Шапцу. Једну, такорећи, ретроспективну изложбу њених сјајних цртежа видели смо 2013. године, и од тада се редовно појављује на тематским изложбама у галерији Културног центра, изложбама УЛСШ-а, на Октобарским салонима у Шапцу.
Сјајна уметница, дивна и позитивна жена, увек је присутна у граду у коме је завршила Гимназију и била једна од чланица чувене уметничке групе Боје и речи, и без обзира на њен врло активан излагачки програм са стотинама самосталних и групних изложби, увек се радо враћа и одазива на позиве шабачких институција културе .
Рођена у Дуваништу, одрасла у Шапцу, школовала се у Београду, први је шабачки магистар сликарства, давних година се отиснула у професионалне сликарске воде и борила се да пронађе своје „место под Сунцем“ међу огромном уметничком конкуренцијом. Поред свих важних сликарских награда мислим да то што је добила Златну значку КПЗ 1996. и Вукову награду 2020. године само показује да се издвојила својим ликовним квалитетима, сјајним сензибилитетом и невероватном стваралачком енергијом и озбиљним ликовним промишљaњима којима је произвела препознатљиве ликовне циклусе.
Од раних радова преко Вајата светлости, пчела, рајских птица, циклуса Нисам вила да збијам облаке, и овог последњег у славу лозе, грожђа, винограда и здравица прешла је један невероватан уметнички пут којим је показала своју радозналост, дубоко промишљање, маштовитост, заинтересованост традицијом свог народа и жељу да све то прати њена дубока хришћанска вера у Бога и благост којом одише њено целокупно стваралаштво.
Неколико последњих година траје њено интересовање и посвећеност циклусу грожђа, винове лозе и вина. Неколико претходних изложби, У славу винове лозе, Грожђе и вино су филозофија живота, Док тамјаника зри, па до ове, шабачке Грожђе нам је опет родило , показује нам да је Слободанка прешла дугачаг пут, посматрајући широк спектар појава које су се одвијали у токовима уметности. Озбиљна, доследна, уметница је особите вокације, уз то, властитог начина промишљања, овај пут се шабачкој публици представља сјајним сликама препуним грожђа, светлости, лепоте, некако не случајно с почетком јесени кад грожђе зри и када се бере.
Веза уметности грожђа и вина је сложена. Оно је подстрек али и тема, велика и тајанствена област сликарства тихог живота, погрешно названог мртва природа, незамислива је без приказивања грожђа и вина. Грожђе и мудри виноградар, Вертумнус, римски бог, владар вртова и воћњака, ушли су у српско сликарство са Катарином Ивановић, првом нашом сликарком. Од њеног дела пружа се директна наследна линија до великих мајстора метафизичке мртве природе – Милана Милетића, Васе Доловачког и Зорана Рајковића.
Слободанка је на сасвим другачији, али такође маестралан начин приказује ово божанско воће. Стоне аранжмане и вино, на сликама које одишу тајанственом атмосфером и заборављеном естетском категоријом-љупкошћу природе. На неким сликама она уме да уздигне смисао детаља и у само неколико зрна грожђа препозна универзум сласти. Широк је дијапазон њеног сликања грожђа које ставља у разне концепте од елемената који имају везе са египатском уметношћу до тога да нам на себи својствен начин показује да поставља фигуре људи и животиња у онеобичени амбијент за који се понекад не зна да ли је спољни или унутрашњи.
Она успоставља однос између грожђа, фигуре и пејзажа на ирационалним основама. Цела изложба је као део поставке или сећања на детињство, топло, фино, на њен начин колористички јако и префињено. На њеним платнима се помињу дарови природе, лишће и грожђе у сликарству и као једна од најбољих српских уметница, сад већ у озбиљним годинама на достојан начин слави вино, грожђе и виноградаре знајући да тамо где бог излива свој чаробни сок, то су занос и живот. Неке од ових слика су апсолутна реминесценција на детињство, на подручје где је одрасла, и ова изложба мислим да и тим сегментом слави живот кроз препуне корпе слатког и опојног грожђа од којег настаје вино, божанско, вино које је крв Христова, вино уз кога се причешћујемо.
Овом изложбом Слободанка је показала да је једна зрела уметница, која је у своје стваралаштво уткала поред познавања ликовног заната, све оно што носи у себи, од детињства, живота, лепоте па до вере и обичаја . О грожђу би се много тога могло рећи, али ја ћу ипак цитирати део једног њеног интервјуа –„Присећајући се стиха Весне Парун – за све су крива дјетињства наша…, уметница нам прича да је њен деда био виноградар имао велики виноград тамјанике у мачванском селу Липолист. „
И како рече уметница, да је радећи овај циклус, већ у старту, спонтано одбацивала дионизијски принцип, по коме су грожђе симболи сладострасти и баханалија, и окренула се хришћанском, који ју је све време водио. По њему су грожђе и вино симболи Христове крви, здравља и живота. Христос је врховни виноградар, и цела наша планета је један велики виноград у коме је свако од нас једно велико пуце, једна целина. Вино је литургијска течност, јер у путиру за причешће представља Христову крв. Вино је и храна и здравље, а грожђе и својеврсна апотека.
Надам се да ће публика уживати у овој несвакидашњој изложби посвећеној грожђу, пуној светлости, топлине, симболике и захваљујемо се Слободанки која нам је подарила овај диван празник посвећен грожђу и вину. И то баш у септембру, у Шапцу, у време најпознатијег вашара, и дозволила нам да узмемо део ове дивне енергије. Јер јесен је, и грожђе нам је опет родило.
Соња Петровић Јагић