Епископ шабачки Лаврентије упокојио се данас, 23. јануара у 87. години на Војномедицинској академији у Београду, дан пошто је примљен у ову здравствену установу.
Владика Лаврентије, световно Живко Трифуновић, рођен у Богоштици код Крупња, 27. јануар 1935, био је архијереј Српске православне цркве са најдужим епископсим стажом, од преко пола века. Замонашио се као студент, на другој години Богословског факултета у Београду, потом је био свештеник на Купресу, па професор Богословије у манастиру Крка крај Книна, да би током заседања Сабора СПЦ у мају 1967. године био изабран за епископа моравичког, викарног епископа патријарха Германа.
Више од три деценије, од 23. јула 1989. године, владика Лаврентије се налазио на челу шабачке епархије, коју је као шабачко-ваљевску наследио од преминулог владике Јована (Велимировића) и несебично поделио 2006. године.
За протођакона др Љубомира Ранковића, уредника „Гласа Цркве“, најпоузданијег биографа владике Лаврентија, кога је он упознао још као дечак, богослов у манастиру Крка, епископ шабачки је историјска личност и време ће то недвосмислано потврдити. По много чему у новијој историји СПЦ владика Лаврентије је предњачио: као епископ западно-европски и аустралијски (1969 – 1973) био је први српски архијереј чија је нога (25. децембра 1969) крочила на аустралијски континент; као епископ западно-европски (1973 – 1989) био је први архијереј који је по одлуци Светог синода и патријарха (1983) отпочео преговоре са расколницима у Америци, а који је 1991. у време Патријарха Павла крунисан помирењем.
У месту Химелстиру, пола сата вожње од Хановера, владика Лаврентије основао је Епархијски центар и подигао манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице, а немачка штампа забележила да га је својим рукама зидао са мајсторима. Набавио је и штампарију, па су овде по први пут светлост дана угледала сабрана дела владике Николаја (Велимировића), чије је мошти пренео 1991. године из Либертвила (САД) у родни Лелић код Ваљева. Испод Соко града код Љубовије, подигао је своју задужбину, манастир Светог владике Николаја, после Хиландара највећи у СПЦ, а у свом селу Боговштици копију срушене Његошеве капеле на Ловћену.
Овим храмом, посвећеном Богородици тројеручици, владика Лаврентије је желео да истакне јединство српског народа у свим српским земљама.
Владика Лаврентије даровао је пола хектара земљишта у шабачком насељу Касарске ливаде за изградњу прихватилишта за аутистичну децу „Богдај“, које је недавно отворено. Др Љубомир Ранковић подсећа да је Свети владика Николај својевремено у Битољу основао дечје сиротиште „Богдај“, о коме се непосредно старала сестра Нада Аџић, потоња монахиња Ана, која је у свом дневнику о томе оставила најдирљивија сведочанства.