НАТО је 1999. године, без мандата УН, бомбардовао српске болнице, школе, електране, хемијска постројења, а та прва агресија уз немачко учешће од Другог светског рата изазвала је еколошку и људску катастрофу, пише немачки „Берлинер цајтунг” и указује да цркве, удружења за заштиту животне средине и Зелени о томе ћуте и дан данас.
У ауторском тексту Хартмут Сомершу, некадашњи уредник у јавном сервису Немачке, поставља питање да ли је коначном пресудом Ратку Младићу закључено савладавање ратних злочина на простору бивше Југославије и указује да је један злочин, а то је бомбардовање, остало некажњено.
Сомершу подсећа да је тадашњи министар спољних послова из редова странке Зелених Јошка Фишер заједно са својим колегом у влади Рудолфом Шарпингом подстицао расположење за рат, са циљем да се спрече етничка чишћење, даља протеривања и хуманитарна катастрофа, све што се, како је данас доказано, није ни догодило, а на шта је указивао некадашњи пуковник и бивши референт код генералног инспектора Бундесвера Јохен Штолц.
У извештајима војне обавештајне службе Немачке намењене посланицима, до последњег дана пред напад, увек је било речи о крвавом грађанском рату између ОВК и српске војске.
Сомершу подсећа да је НАТО бомбардовањем оштетио или разорио 60 мостова, 110 болница, 480 школа, 365 манастира, РТС, систем за снабдевање електричном енергијом, 121 фабрику, као и да је убијено 2.500 људи.
Као цинични ратни злочин он је навео, поред употребе више од 30.000 граната са осиромашеним уранијуом, које су бачене на више од 80 места, и намерно бомбардовање великог хемијског комплекса у Панчеву, Новом Саду и Бору.
У Панчеву, прве ракете су пале 4. априла 1999., које су запалиле нафту која је горела две недеље, а два дана касније гађана је рафинерија у Новом Саду, где је исцурело 80.000 тона нафте, и 20.000 је изгорело. Отровни облаци су данима били изнад ових градова.
Србија данас има највећи број случајева плућа у Европи, наставља аутор текст са овим међунасловом и наводи:
Само неколико година након завршетка рата, српски лекари попут водећег београдског онколога Владимира Чикарића и неуролога Данице Грујичић приметили су драматичан пораст стопе карцинома и морталитета. Данас се Србија налази у европском врху по раку плућа и дојке. Тек у мају 2018. године лекари у западно оријентисаном београдском парламенту успели су да успоставе истражну комисију о свим последицама напада са уранијумском муницијом и на хемијску индустрију.
За токсиколога Урсулу Штефан из Халеа, бомбардовање српских хемијских постројења и даље је некажњени намерни хемијски рат који је свесно прихватио хиљаде жртава дуготрајне штете. Када су 1999. године сва немачка удружења за заштиту животне средине о томе ћутала, Шефан је била председник Немачке комисије за велике несреће, удружења стручњака за безбедносна питања у индустрији, као и за последице и спречавање хемијских несрећа. Као једини специјалиста у Немачкој, крајем јула 1999. године, на захтев Светског фонда за природу (канцеларија ВВФ-а у Бечу), била је спремна да посети уништена хемијска налазишта у Србији (једну од више од 150 локација) и да донесе стручно мишљење за разраду медицинских и еколошких аспеката.
Готово у исто време, стручњаци УН-ове агенције за заштиту животне средине УНЕП, на чијем је челу био Клаус Тофер, испитивали су штету узроковану хемијским нападима на локацији, укључујући стручњаке Државне агенције за животну средину у Бранденбург. На крају су, међутим, у свом извештају „држали лопту“ равно на НАТО-пријатељски начин и, као резултат својих анализа, изјавили да је већина „загађења“ изазваног цурењем и изгарањем хемикалија била из времена пре рата.
Међутим Штефан је оценила да би се у Немачкој последице које су настале након бомбардовања третирале као значајан акцидент, то јест неконтролисана катастрофа.
И за време ваздушних напада је професор берлинског универзитета за еколошко планирање Кнут Крусевиц оценио да су напади на хемијска постројења нова врста еколошког рата, којим НАТО свесно заобилази забрану коришћења хемијског наоружања, и крши Енмод Конвенцију УН из 1978. године, према којој су забрањене технике вођења рата које доводе до промена животне средине, преноси „Берлинер цајтунг“.