Пензионисани полицијски инспектор Милутин Гвозденовић, пише песме у десетерцу и пева уз гусле. До сада, написао је шест књига, од којих је објавио две, а гусларску страст наследио је од деде Димитрија, храброг српског ратника, који је прешао Албанију и све до смрти 1963. године, гуслао својим Солунцима.
На питање да ли цео живот гусла, Милутин спремно одговара – да целог живота гусла у себи. Присећа се како га је Димитрије, на седељкама, уз помоћ народних јуначких песама, уводио у свет тог славног српског витештва и мучеништва, а када би наглас прочитао неколико, старац би говорио: „Сине, додај гусле са дувара“.
– И ја њему додам гусле, он пева, а његови Солунци, који се ничега плашили нису, плачу. Био сам дете, нисам знао због чега плачу, па сам и ја плакао, јер ми је било жао. Е тек када сам мало одрастао, онда сам схватио – прича нам Милутин, некако полугласно, уз велико поштовање и према том свом деди и према његовим пријатељима, ратницима.
Међу Гвозденовићима и данас се добро памти породична историја, а у шабачки крај – у село Бела Река под Цером, дошли су из Дробњака код Никшића у Црној Гори, између 1720. и 1730. године. По Гвоздену, који се доселио са супругом Маром и деветорицом синова, презивају се Гвозденовићи, а у свакој породици постоји и данас по један Гвозден.
– Са својом Маром, Гвозден је довео за руку 9 синова, а 10-тог је супруга донела у стомаку. Тај нерођени син, касније је био поцерски војвода Данило и имао је, такође, деветорицу синова. Сви Гвозденовићи били су учесници Боја на Мишару и главе су погубили уз Карађорђеву устаничку војску.
У славном Мишарском боју (1806), који важи за једну од највећих победа у Првом српском устанку, погинуло је укупно 18 Гвозденовића, а претекао је једино 14-годишњи Вељко, који је код куће остао да чува баба Мару и нејач. Да се ово није десило данас би их, каже Милутин, било око 150 кућа Гвозденовића, а овако, има их тек три.
– Иако је доживела личну трагедију, баба Мара је Карађорђу честитала победу и пред њим се заклела ће осветити Гвозденовиће, што је и учинила. Када су године прошле, а Вељко се оженио и добио синове, она се преобукла у турске хаљине, под њих ставила ханџар (двосекли орјентални нож), и отишла на скелу на Дрини да тражи да је пусте код зворничког паше.
Каже Милутин, Турке је баба Мара преварила причом да је раније, наводно, „љубавила“ са пашом, па жели да га види да је жеља мине. Затекла га је у кули како клања Алаху и без оклевања, потегла нож и усмртила га, а његову главу у бисагама је донела кући у Белу Реку, где су је чекали поп из оближње Радовашнице и неколико виђенијих домаћина.
– Њима је једино рекла куда иде и шта ће учинити, па су пашину главу сахранили на имању, али су га претходно вратили у Православље јер је био потурчењак. Питате ме како знам ове породичне приче. Тако што су ме деда Димитрије и отац Слободан научили – одговара Милутин спремно на питање које нисмо морали ни да изговоримо, јер са пет година, већ је умео течно да чита и пише и латиницу и ћирлицу.
Ништа боље, наставља Милутин потресну породични причу, нису прошли ни потомци Гвозденовића, па је тако Димитрије, (који је иначе стриц Милутиновог оца), војевао у славној Церској битци 1914. године, која слови за прву савезничку победу у Првом светском рату. У голготи српског народа прешао је Албанију и од Солуна се вратио као победник, али никада није престао да носи велику бол у срцу, коју данас, чини се, осећа и Милутин Гвозденовић.
– Димитрију је пред очима граната разнела брата Николу, а он је узео његову откинуту руку и није се са њом растајао све док се није вратио у Србију. Предао је својој мајци Лепосави, која је, на жалост, док је поп читао опело, ту на лицу места пала и умрла – прича нам Милутин.
Када је те 1963. године преминуо деда Димитрије, са њим су сахрањене и гусле, а Милутин Гвозденовић морао је да се помири са тим да га живот води мало другачијим путевима. Бавио се подорицом и вредно радио у шабачкој полицији, најпре на пословима инспектора за привредни криминал, а потом решавао убиства са непознатим починиоцем, силовања, тешке саобраћајне несреће са двоје и више настрадалих…
Цео живот ходао сам по крви, као да сам на Косову био. Пре 15-так година чуо за човека у Зворнику који прави гусле и од тада сам поново почео да гуслам. Тешко је научити јер све иде по осећају, из душе, по таленту. Немогуће их је ни у школу увести или ноте писати. Нису ни свачији прсти исте дужине, нити размак између прстију – објашњава Милутин тајне гусларског заната.
За израду гусала, најпогодније је, каже, дрво које добро звучи – јавор, трешња или јасен, а за жице традиционално коњске струне. На Милутиновим, изрезбарен је козорог као знак упорности, манастир Светог Василија Острошког и лик Петра Петровића Његоша. Све ово заједно асоцира и на храброст и оданост кроз векове, врлине које ће увек, упркос свим недаћама бити живе док постоје гусле.
Са Милутином, из дечје забаве бар за сада, гуслају и његове унуке, али је за њих деда определио мало другачији и лакши инструмент. Јер, иако му девојчице доносе велику радост и уливају ентузијазам, своје гусле, ипак, „штеди“ и држи поред кревета. Уз изговор да „спавају“, што по дечјој логици значи да нико не сме да их узнемирава и дира.