„Нисам те се нааааагледао, нисам те се наљууууубио, тако брзо све је прошло…“, одјекује звонки глас младог Рома док развлачи „дугметару“ испред старе робне куће, у сред пешачке зоне у најстрожем центру Шапца. Поред њега игра расположена пролазница, за коју нико са сигурношћу не може да зна да ли учествује у „програму“ или је заиста случајно наишла и хармонику „закитила“ са 1.000 динара.
Ово је тек један у низу (не)веселих догађаја са просјацима, који са првим лепим данима преплаве шабачку Господар Јевремову и Карађорђеву. Има их од сваке феле: „обичних“ са препознатљивим фолклором у облачењу и понашању, похабане одеће и са ћасицом за новце у дрхтавој руци, али и мало отменијих, са оправдањима да су слепи, глуви, да сакупљају средства за болесну децу…
– Љути се кад не дам колико он мисли да је довољно – револтирана је госпођа коју смо затекли пред црквом Светих апостола Петра и Павла са новчаником у руци. – Моје је да ли ћу уопште да одрешим кесу. Па зар им не би било боље да и они мало засучу рукаве, а не само да по читав дан овако запомажу за помоћ.
У тренутку док разговарамо, до нас допире крештав глас: „Бог ће ти вратити…“, на шта госпођа отмено заћути и оде, одмахујући главом забринуто. А на питање како иде данас, власник тог гласа у поверењу нам одговара: „Ма лоше…, много лоше“, али „једноставно мора да се ради“, а ово на асфалту је „посао као и сваки други“.
– Не јури ме полиција. Ретко. Ма нико ме не дира, али и ја гледам да не будем превише на сметњи. Не треба изазивати људе. И ово сада знам да сам претерао. Немојте ме фотографисати – моли нас, па се погрби и оде даље.
Преко пута, испред апотеке, редовано је на истом послу један старији дека, који баш има искуства са подешавањем плачног гласа: „Еј, сине, дај деди да купи (х)леба!“ Уопште се не окрећући, младић у мимоходу одговара: „Дао сам ти јуче, данас нађи неког другог. Зарађујеш више него ја“. Разговор се завршава клетвом. И тако све у круг по шабачкој калдрми…
Деца просе у гостима
Није тајна да се просјаци махом крећу без личних докумената, немају трајно пребивалиште, па органи реда не могу да им стану на пут. Такође, многе породице које се баве просјачењем, имају манир да размењују децу у летњим месецима, избегавајући тако проблеме са законом. Малишани предшколског узраста, из оближњих градова – Руме, Сремске Митровице, Лознице, често су „у гостима“ код тетке, стрине, ујака у Шапцу. И родитељима се не може ући у траг.