Када је, тада већ времешни, Бака Цицварић, капелник најчувеније шабачке музичке Дружине Цицварића, видео младу удовицу Јелену Јовановић, такође из Шапца, мајку (касније) знаменитог глумца Љубише Јовановића, није могао да одоли њеној лепоти. Зајецале су виолине, кажу се да се то збило у Врњачкој бањи, годину-две после Великог рата, и да је тако настала једна од најлепших староградских песама “Јелено, момо Јелено”, која се пева и дан-данас.
Цицварићи из шабачке Мале огласили су се још у првим деценијама 19. века и трајали су све до шездесетих година 20. века. На почетку су користили шаргије и тамбуре, а касније су оркестру, углавном их је било десетак чланова, додали виолине, виоле и контрабас. Чак седам генерација ових самоуких музичких чаробњака смењивало се од оснивача Омера, који је по легенди саставио остатке виолине, коју је турски бег, старешина шабачке тврђеве, разбио из беса због неузвраћене љубави о којој говори песма “Ђаурко лепа”, па до последњег капелника Османа (Пенцо) Цицварића.
Гостовали су Цицварићи у конаку Господар Јеврема, Белом двору (најбогатије шабачке породице) Куртовића, у свим водећим шабачким и београдским кафанама, али и у Новом Саду, Бањалуци, Мостару, Сарајеву, Загребу, Љубљани, Пешти, Паризу и Прагу, где су 1923. снимили своју прву грамофонску плочу. Свирали су и певали крунисаним главама: кнезу Михаилу и краљу Милану Обреновићу, а потом и краљевима Петру и Александру Карађорђевићу.
Иза њих су остале и песме “Род родила крушка ранка”, “Ангелина бела Гркиња”, “Пошетали шабачки трговци”, “Развило се равно поље прилепско”, “Три девојке”, “На Шабац је ударио Шваба”, “Поранио Јованчићу”, “Мали пијац потопила Сава”, “Цојле Манојле”, “Пуковник Ђока путује, путује”…
Да је Баку Цицварића, званог Славуј, уз кога су у то време музицирали његова три рођена брата Мујо, Омер и Беган, као и брат од стрица Осман (Лосо), у Врњачкој бањи опчинила лепота шабачке удовице, испричао је Станимир Стајко Радосављевић из Салаша Ноћајског, некада политичар, који се са Цицварићима дружио пола века, а од заборава је сачувао колега Милоје Миљевић, дугогодишњи дописник новинске куће “Политика” из Сремске Митровице.
Постоји, међутим, и друга верзија, по којој је бравура “Јелено, момо Јелено” посвећена Шапчанки Јелени Ђорђевић, мајци приповедача, песника и романописца Константина Коке Ђорђевића, чија се кућа налазила у Камењаку, градској четврти кроз коју се пролази на путу у шабачку Малу. Враћајући се из тада чувене кафане “Девет дирека”, где су често свирали такође писцу Јанку Веселиновићу, Цицварићи су пропевали испод прозора прелепе госпође Ђорђевић.
Још једна лепотица, овога пута из Грчке, Ангелина Капсалис, удата Мостарац, била је музичка муза Цицварића, запамтио је Стајко Радосављевић. Међу српским ратницима на Крфу налазио се и Београђанин Ђорђе Мостарац, између кога и лепе Гркиње је планула љубав. Ангелина је постала Ђорђева животна сапутница, отишла је с њим у Београд, а сазнавши за ову романсу шабачка музичка дружина није могла да одоли. Готово преко ноћи су испевали су чувену староградску песму “Ангелина, бела Гркиња”.
Цицварићи су, верује се, песмом “Пуковник Ђока путује, путује” овековечили и великог српског патриоту и ратника Ђорђа Влајковића, по којем једна од улица у центру Београда носи име. Ђорђе је био син Тодора Влајковића из Призрена, у Београду је завршио основну школу и уписао Лицеј, али га је рани губитак оба родитеља одвео у војску са већ 14 година. За време Мађарске буне 1848. године приступио је српском добровољачком одреду, који је организовао Стеван Петровић – Книћанин, а посебно је истакао у одбрани Србобрана. Војничку каријеру окончао је као пешадијски пуковник српске и руске војске, вишестуко одликован за јунаштво.
Током балканских и Првог светског рата музички виртуози из Шапца нису свирали и певали. Бакин млађи брат Мујо Цицварић 1912. године пријавио се као добровољац у 6. (шабачки) пук Српске војске. Као поднаредник, храброшћу се прочуо на Куманову, а у пузама између грувања топова својом виолином подсећао је саборце на завичај.
У рововима код Прилепа, Мујо је оболео од колере и преминуо, а вест о његовој смрти са закашњењем је стигла у Шабац. Борбе, страдања и победе у Македонији дружина Цицварићи ће касније опевати стиховима “Развило се равно поље прилепско / где Павле Штурм пије вино тиквешко” посвећеној такође великом јунаку, Лужичком Србину Павлу Јуришићу Штурму.
Свежа сећања на Први светски рат, потом, донела је и песма “На Шабац је ударио Шваба” са рефреном “Оп, шија пешадија…”. Цицварићи су имали посебну част да 1918. године у Београду учествују у централној свечаности поводом пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије.
Бака Славуј Цицварић изненада је преминуо у лето 1922. године. Сахрањен је уз звуке своје дружине на Камичком гробљу, а хроничари су забалежили да је на испраћају било више од пола Шапца. Пред Други светски рат, капелник је постао Пенцо Цицварић, син Бакиног брата Мује који је страдао на бојишту у Македонији. Са Пенцом су Цицварићи поново досегли звезде: иако су се времена променила, свирали су и певали у кафанама београдске Скадарлије, па чак и у елитном љубљанском хотелу “Лав”. После априла 1965. и смрти Пенце Цицварића дружина више није имала снаге за нови почетак.
(Извор: mmijuskovic.home.blog)