У сваком колективном спорту тим је на првом месту, а када се губи сви су помало криви. У победама ваља ипак издвојити и најзаслужније појединце и одувек се знало ко коси, а ко воду носи. Сигурно да је шабачка кошарка имала и боље играче од њега, сјајне шутере, али се нико од њих као Данијел Мањенчић не може похвалити да је у три сезоне био најбољи „тројкаш“ лиге . Његови шутеви су углавном доводили противнике до очаја и били кључни за преокрете и победе. Али он, као ни многи други, данас немају места у шабачкој кошарци, иако је она у очајном стању.
-Ма шта рећи за данашње стање у којем се налази шабачка кошарка! Лако је упитати прстом у кривце али ја нисам у клубу већ осам година и све што бих рекао могло би се погрешно разумети а то ми заиста није потребно. Само знам да је нама бившим кошаркашима јако тешко и да би волели да се овакав суноврат никада није ни десио – рекао је на почетку нашег разговора Мањенчић.
Одиграли сте много великих утакмица и дали огроман допринос да се постигну тако добри резултати.
– Мислим да је најуспешнији период шабачке кошарке био од 1992. до 1998. године. Били смо међу четири најбоља клуба у земљи тих сезона и побеђивали све екипе са којима смо се тада борили . Не волим пуно да причам о себи и свом учинку али мислим да сам сваки минут на терену заслужио и оправдао својим залагањем. Тачно је да сам имао велику слободу у игри , могао сам да путем увек , али сам морао као и сви други да гинем и гризем у одбрани и ту Степи није допуштао грешку. Срећан сам што сам био актер златног доба шабачке кошарке и оно се вероватно никада више неће поновити.
Зар више нема талентованих кошаркаша у Шапцу?
– Некада је кошарка била , ако не први , а оно сигурно други спорт у граду . Млади су имали на кога да се угледају и могућност да гледају велике мечеве у Шапцу. Данас се нажалост игра у најнижем рангу и деца су ,,побегла “ у друге успешније спортове. А и када се појави неки таленат брзо оде у другу средину јер сам не може ништа да уради. Може само да стагнира и да се и сам „угаси“.
Ви сте играли у другим срединама и знате како треба да изгледа клуб који жели да има запажену улогу у лиги.
– После сјајних игара у Шапцу, у којем сам стекао своје кошаркашко име, није ми био проблем да пронађем ангажман на страни . Играо сам у Борцу из Чачка, Нишу, Металцу из Ваљева да бих се поново вратио у Шабац и играо до 2013.године . Када сам у својој 42 години завршио каријеру. Ако сам ишта научио играјући кошарку то је да клуб мора да има све да би постигао успех. Од управе, преко тренера па до врхунских играча који морају бити тим. Да ли иза клуба стоји град, моћни појединац или спонзор мање је битно. Кошарка мора да се воли, да много људи даје целог себе за њу и тек тада уз све склопљене коцкице мозаика може се очекивати постизање успеха.
Има ли наде за кошарку у Шапцу?
– Наду нам нико не може одузети, али много ствари морају и требају да се промене. Овакво стање је немогуће променити преко ноћи и клуб се налази у зачараном кругу. Без конкретне подршке и помоћи, без довољно квалитетних играча не може се ништа озбиљно ни урадити. Да се стање стабилизује потребно је време, а нико ни не покушава да ствари помакне са „мртве тачке“. Верујем да би у будућности могли да вратимо клуб у пристојно стање и да се не стидим да кажемо где се налази шабачка кошарка.
Да ли себе видите у клубу?
– Просечност ме не занима. Волим Шабац, у њему живим, ваљда сам нешто и научио и знам о кошарци. Али не желим никоме да се нудим. Морало би много тога да се промени да озбиљни људи преузму одговорност за клуб како би се направила права прича. И на крају и да ме позову да будем део тима. А од свега тога за сада нема ништа! А да ли ће и када бити то једино Бог зна – рекао нам је на крају разговора са сетом у гласу Данијел Мањенчић.
Младен Лазић